Međunarodni institut za bliskoistočne i balkanske studije (IFIMES)[1] iz Ljubljane, redovno prati i analizira političke, bezbednosne, ekonomske i društvene procese na Bliskom istoku, Balkanu i u drugim delovima sveta. IFIMES ekskluzivno objavljuje autorski tekst Bogoljuba J. Karića, istaknutog preduzetnika, vizionara i filantropa, koji predstavlja razvojnu viziju Srbije zasnovanu na novoj industrijalizaciji, jačanju domaćeg kapitala i preduzetništva, ulaganju u znanje i mlade, te povećanju izvoza proizvoda sa visokom dodatom vrednošću. U središtu njegove vizije je „Karić model“ – koncept koji ekonomski razvoj i zajedničko stvaranje vrednosti povezuje sa društvenom stabilnošću, regionalnom saradnjom i dugoročnim mirom. Tekst „Srbija ne sme da čeka: vreme je za novu ekonomsku revoluciju“ predstavlja poziv na dugoročnu razvojnu strategiju koja Srbiju treba da preobrazi iz zemlje koja čeka u zemlju koja stvara svoju budućnost.
Srbija se danas suočava sa izborom važnijim od svakog političkog slogana ili izbornog rezultata: kakvu zemlju želimo da ostavimo budućim generacijama?
Da li ćemo ostati zemlja iz koje mladi odlaze, koja izvozi sirovine i radnu snagu, ili ćemo izgraditi modernu, proizvodnu i izvozno orijentisanu ekonomiju zasnovanu na znanju, radu i preduzetništvu?
Verujem u Srbiju koja proizvodi, izvozi i stvara; u kojoj mladi ostaju, pokreću poslove i grade budućnost, a država je partner preduzetnicima, a ne prepreka. To nije utopija, već pitanje strategije, organizacije i političke volje.
Tokom više od četiri decenije svog poslovnog života naučio sam jednu jednostavnu lekciju: tamo gde postoje ljudi, znanje, resursi, tržište i dobra organizacija, moguće je stvoriti razvoj.
Srbija ima obrazovane i vredne ljude. Ima poljoprivredno zemljište, industrijsku tradiciju, univerzitete, inženjere, preduzetnike, prirodne resurse, strateški položaj i pristup velikim evropskim tržištima.
Ima i nešto što se ne može kupiti novcem – iskustvo generacija koje su znale da proizvode, grade i izvoze. Problem zato nije u tome što Srbija nema potencijal. Problem je u tome što taj potencijal još uvek nije dovoljno povezan u jedinstven razvojni sistem. Srbija ne sme više da razmišlja od izbora do izbora. Potrebna joj je razvojna strategija za narednih deset, dvadeset i trideset godina.
Jedan od najvećih izazova srpske ekonomije jeste činjenica da i dalje ne stvaramo dovoljno dodatne vrednosti iz sopstvenih resursa.
Imamo poljoprivredu, ali moramo imati mnogo više prehrambene industrije. Imamo kvalitetne proizvode, ali moramo imati snažnije domaće brendove. Imamo stručnjake, ali moramo stvarati kompanije koje će njihovom znanju dati prostor. Imamo industrijsku tradiciju, ali moramo izgraditi industriju nove generacije.
Nije dovoljno proizvesti pšenicu, kukuruz, voće, povrće ili meso. Potrebno je od toga napraviti gotov proizvod, brend, tehnologiju i izvoz.
Srbija mora da pređe sa logike izvoza sirovina na logiku izvoza proizvoda sa visokom dodatom vrednošću. To znači da svaki kilogram proizveden u Srbiji treba, gde god je moguće, da prođe kroz domaći lanac proizvodnje – od poljoprivrede do prerade, pakovanja, brendiranja, logistike i izvoza. Tako nastaju bolje plate. Tako se razvijaju mala i srednja preduzeća. Tako se pune budžeti. Tako ostaju mladi. Tako se razvijaju gradovi i sela.
Srbija ne treba da pokušava da vrati industriju prošlog veka. Potrebna nam je nova industrijalizacija.
Industrija 21. veka podrazumeva automatizaciju, veštačku inteligenciju, robotiku, biotehnologiju, energetiku, savremenu poljoprivredu, digitalne tehnologije, logistiku i proizvodnju sa visokom dodatom vrednošću. Potrebne su nam velike kompanije, ali i hiljade malih i srednjih domaćih preduzeća koja će biti njihovi dobavljači, partneri i izvoznici.
Ne treba da biramo između domaćeg i stranog kapitala. Potrebni su nam i jedni i drugi. Ali država mora da vodi politiku u kojoj domaći preduzetnik ima jednaku šansu da raste, investira, zapošljava i izvozi. Investitoru ne treba dati samo subvenciju da otvori fabriku. Treba izgraditi ekosistem u kojem će ta fabrika dugoročno razvijati domaće dobavljače, znanje, tehnologiju i nove kompanije. To je razlika između pojedinačne investicije i razvojne politike.
Kada govorim o budućnosti Srbije, najviše govorim o mladima. Jer zemlja bez mladih nema budućnost.
Možemo izgraditi puteve, železnice, fabrike i poslovne zone, ali ako u njima nema ljudi koji žele da žive i rade, razvoj neće biti održiv. Zato ulaganje u mladog čoveka nije trošak. To je najvažnija investicija koju država može da napravi.
Potrebno je mnogo snažnije povezati univerzitete, naučne institucije i privredu. Student treba da zna gde će primeniti svoje znanje. Naučnik mora imati mogućnost da svoje istraživanje pretvori u proizvod. Mladi preduzetnik mora imati pristup kapitalu, tržištu i mentorstvu.
Ne smemo od mladih tražiti samo da budu dobri studenti. Moramo im omogućiti da postanu stvaraoci novih kompanija, novih tehnologija i novih radnih mesta.
Upravo iz tog iskustva razvijao sam ideju koju nazivam „Karić modelom za zajednički prosperitet“[2].
Njena suština je jednostavna: razvoj mora povezivati ljude, kapital, znanje, tržišta i zajedničke interese. Ekonomija ne sme biti samo statistika o bruto domaćem proizvodu. Ekonomija mora biti način da čovek dobije posao, porodica sigurnost, mladi perspektivu, a država stabilnost.
Ali ovaj model ima i širu dimenziju. Tamo gde ljudi rade zajedno, investiraju zajedno i stvaraju zajedničku vrednost, smanjuje se prostor za sukob i podele. Ekonomska saradnja zato nije samo razvojna politika. Ona može biti i politika mira.
To je posebno važno za Srbiju i ceo Zapadni Balkan. Region koji je decenijama bio opterećen političkim i istorijskim podelama mora pronaći više interesa koji povezuju njegove narode nego što ih razdvajaju.
Zajedničke investicije, infrastruktura, energetika, prehrambena industrija, digitalne tehnologije, turizam, obrazovanje i regionalni lanci snabdevanja mogu stvoriti prostor u kojem će saradnja postati isplativija od sukoba.
Srbija je evropska zemlja i njena evropska perspektiva je važna. Njeno strateško opredjeljenje treba da bude ubrzana integracija u Evropsku uniju. Istovremeno, evropska orijentacija ne znači zatvaranje prema ostatku sveta.
Srbija treba da razvija ekonomsku, tehnološku i političku saradnju sa Evropskom unijom, Sjedinjenim Američkim Državama, Kinom, Rusijom, zemljama Bliskog istoka, državama Zaliva i drugim partnerima. U toj saradnji treba da se vodi vlastitim ekonomskim, tehnološkim, geopolitičkim i razvojnim interesima, uz istovremeno jačanje regionalne ekonomske saradnje.
Evropska integracija i globalna ekonomska otvorenost nisu suprotstavljene politike. Naprotiv, Srbija treba da iskoristi svoju evropsku perspektivu i geografski položaj kako bi postala privlačno mesto za investicije, proizvodnju, tehnologiju i razvoj novih kompanija.
Treba nam kapital, ali i tehnologija. Trebaju nam tržišta, ali i znanje. Trebaju nam strane investicije, ali i snažne domaće kompanije koje će sutra same investirati u inostranstvu.
Srbija ne sme da bude samo tržište za druge. Mora postati konkurentan partner koji svetu nudi svoje proizvode, tehnologije, znanje i kapital. Samo tako možemo izgraditi ekonomiju koja je istovremeno evropski integrisana, globalno otvorena i razvojno samostalna.
Država mora da promeni odnos prema preduzetniku. Čovek koji otvara fabriku, zapošljava ljude, plaća porez i izvozi robu nije problem koji treba kontrolisati. On je partner države.
Potrebno je smanjiti birokratiju, ubrzati procedure, omogućiti povoljnije finansiranje domaćih investicija, podržati inovacije i posebno pomoći kompanijama koje imaju potencijal da izvoze.
Subvencije moraju biti deo šire razvojne politike, a ne zamena za razvojnu strategiju. Podrška mora biti usmerena prema onima koji proizvode, zapošljavaju, investiraju, inoviraju i izvoze. Srbija mora da stvori uslove u kojima je lakše otvoriti fabriku nego zatvoriti je, lakše zaposliti čoveka nego ga otpustiti i lakše izvoziti nego uvoziti gotov proizvod koji možemo sami da napravimo.
Ne zagovaram povratak u prošlost. Svet se promenio. Tehnologija se promenila. Tržišta se promenila. Promenila se i sama priroda proizvodnje. Ali nisu se promenile osnovne vrednosti razvoja: rad, znanje, odgovornost, organizacija i vizija.
Ako su prethodne generacije mogle da izgrade velike industrijske sisteme sa mnogo manje tehnologije, kapitala i međunarodnih mogućnosti nego što ih imamo danas, onda možemo i mi.
Možemo čak i više. Samo moramo prestati da govorimo šta ne može. Moramo početi da govorimo šta možemo i kako ćemo to ostvariti.
Zato Srbiji predlažem jasnu razvojnu ambiciju: da u narednoj deceniji izgradi modernu, proizvodnu i izvozno orijentisanu ekonomiju zasnovanu na znanju, inovacijama i domaćem kapitalu.
To znači povećanje udela prerađivačke industrije, značajno povećanje udela proizvoda visoke dodatne vrednosti u ukupnom izvozu do 2035. godine, stvaranje novih radnih mesta, veća ulaganja u istraživanje i razvoj, smanjenje odlaska mladih i snažnije uključivanje domaćih kompanija u velike investicione projekte.
Takva razvojna politika zahteva snažnu domaću industriju i modernu poljoprivredu, hiljade novih malih i srednjih preduzeća, čvršće povezivanje univerziteta i privrede, veća ulaganja u nauku, inovacije, veštačku inteligenciju i nove tehnologije, kao i energetsku i infrastrukturnu sigurnost. Potrebno je istovremeno snažnije uključiti domaći kapital, povećati izvoz proizvoda visoke dodatne vrednosti, stvoriti uslove za povratak mladih i produbiti regionalnu ekonomsku saradnju.
To nije samo ekonomski program. To je program demografske, društvene i političke obnove Srbije. Kada čovek ima posao, porodica ima sigurnost. Kada porodica ima sigurnost, mladi imaju razlog da ostanu. A kada mladi ostanu, Srbija ima budućnost.
Srbija ne treba još jedno obećanje. Potrebna joj je promena načina razmišljanja. Ne treba nam ekonomija čekanja. Treba nam ekonomija stvaranja. Ne treba da čekamo da drugi otvore fabrike. Treba da stvaramo domaće kompanije koje će otvarati fabrike u Srbiji i širom sveta.
Ne treba da izvozimo samo sirovine i ljude. Treba da izvozimo proizvode, tehnologiju, znanje i kapital. Ne treba da se mirimo sa odlaskom mladih. Treba da izgradimo Srbiju u koju će se oni vraćati. I ne treba da posmatramo mir kao nešto što zavisi samo od političkih sporazuma. Mir se gradi i kroz zajednički interes, posao, investicije i razvoj.
Moja poruka Srbiji je zato jednostavna: možemo više. Možemo da obnovimo proizvodnju, da razvijemo domaće kompanije, da povećamo izvoz, da vratimo mlade, da povežemo Srbiju sa svetom, da izgradimo ekonomiju koja neće zavisiti samo od tuđih odluka, da obezbedimo vladavinu prava, institucionalnu stabilnost i predvidivost poslovnog ambijenta i da ubrzano radimo EU integraciji i regionalnom ekonomskom povezivanju.
I možemo da napravimo Srbiju u kojoj će čovek ponovo verovati da se od svog rada može dostojanstveno živeti i da se od svog znanja može izgraditi budućnost. Ne vraćamo Srbiju u prošlost. Gradimo Srbiju budućnosti. To je suština moje vizije. To je suština „Karić modela“ – da se od rada stvara vrednost, od vrednosti razvoj, od razvoja sigurnost, a od sigurnosti mir.
Vreme je da Srbija ne čeka svoju budućnost, već da je sama izgradi kroz strukturnu ekonomsku transformaciju zasnovanu na novoj industrijalizaciji, veštačkoj inteligenciji, robotici, domaćem kapitalu, mladima i izvozu. To podrazumeva prelazak sa modela zasnovanog na jeftinoj radnoj snazi i stranom kapitalu na model zasnovan na domaćem kapitalu, znanju, tehnologiji, produktivnosti i izvozu proizvoda visoke dodane vrednosti.
O autoru:
Bogoljub J. Karić, rođen 1954. godine u Peći (Peja), diplomirao je geografiju na Univerzitetu u Prištini, a magistrirao ekonomiju na Univerzitetu u Nišu. Sa porodicom je osnovao kompaniju „Braća Karić“ i tokom više od četiri decenije razvio međunarodnu poslovnu grupaciju u oblastima telekomunikacija, građevinarstva, finansija, obrazovanja, medija i trgovine.
Karić je član Savetodavnog odbora IFIMES-a, predsednik Međunarodnog komiteta „Nikola Tesla“ i aktivno učestvuje u inicijativama Ujedinjenih nacija, uključujući UN Global Marketplace i AI for Good. Godine 2024. nominovan je za Nobelovu nagradu za mir. Njegov poslovni i društveni angažman zasnivaju se na preduzetništvu, inovacijama, ulaganju u znanje, filantropiji i unapređenju međunarodne i regionalne ekonomske saradnje.
Stavovi izneseni u ovom članku predstavljaju lične stavove autora i ne odražavaju nužno zvanične stavove IFIMES-a.
Ljubljana/Beograd, 4.septembar 2026
[1] IFIMES - Međunarodni institut za bliskoistočne i balkanske studije sa sjedištem u Ljubljani, Slovenija, ima specijalni savetodavni status pri Ekonomsko-socijalnom veću ECOSOC/UN, New York, od 2018.godine i izdavač je međunarodne naučne revije „European Perspectives“, link: https://www.europeanperspectives.org/en
[2] ’Karić model’ za zajednički prosperitet, link: https://www.ifimes.org/ba/istrazivanja/karic-model-za-zajednicki-prosperitet/5246?q=kari%C4%87+model
