KULTURNA AUTONOMIJA KAO KONCEPTUALNI PRILAZ REGIONALIZMU

Na osnovu prvog istraživačkog saznanja moglo se zaključiti da nacionalne manjine na prostoru južne Srbije u regionalizmu nisu videle potrebe za većom decentralizacijom i prevazilaženje državne celine kao centralističkog oblika vlasti. Međutim, ako se iz ukupnih podataka izdvoje najreferentniji, onda je izvesno da je svest tog dela stanovništva usmerena na potrebe za kulturnom autonomijom. Odatle je moguće, smatramo, da se pristup regionalizaciji doživljava sa geografskog i kulturno-identitetnog ugla – što je i predmet ove analize. U isto vreme evidentno je da ispitanici ovog podneblja sa takvom opcijom nemaju onaj pragmatičnan pristup koji implicira tezu da »slobode individuma« podrazumevaju »novu teritorijalizaciju« pod formom regionalizacije.

Ključne reči: regionalizam, autonomija, partikularizam, entitet, identitet

UVOD

ad 1.

Ako imamo u vidu prvobitno saznanje, dobijeno na osnovu rezultata empirijskog istraživanja izvršenog na jugu Srbije u okviru projekta »Globalizacija, akulturacija i identiteti na Balkanu« (jul-avgust 2003), po kome pripadnici manjinskih nacionalnih zajednica u regionalizmu nisu videli potrebe za većom subjektivizacijom kroz decentralizaciju ili prevazilaženja državne celine kao unitarnog oblika vlasti, to se na osnovu potonjeg saznanja može reći sledeće: izdvoje li se najreferentniji podaci evidentno je da je svest tog dela stanovništva naklonjena kulturnoj autonomiji. Svakako, ni ovaj uvid nije u idealnotipskom obliku, ali se selekcijom referentnih odgovora ukazuje na to da je kulturološki vidokrug istovremeno i onaj koji se može identifikovati kao dovoljna osnova u potvrđivanju identitetnih karakteristika. Odatle je moguće, sledi, da se princip autonomnosti vidi posebnim racionalonim opredelenjem – sa opšteg geografskog i kulturno-identitetnog stanovišta manjinskih nacionalnih zajednica u tom delu Srbije, pošto može da se imenuje specifičnim oblikom regionalizacije. Isticanje ovog specifičnog pristupa odlikuje se nesumnjivim pomanjkanjem ili odsustvom pragmatičnosti koja bi i implicite sadržala tezu da sloboda individuma podrazumeva novu teritorijalizaciju pod formom regionalizacije.

ad 2.

S obzirom da je u prethodnom radu bilo više reči o metodološkom pristupu, opštoj, posebnim i pojedinačnim hipotezama, ali i o strukturi ispitanika, za ovu priliku od opštih podataka navodimo – iz dela nepromenljivih sociodemografskih varijabli, zastupljenost respondenata prema nacionalnoj pripadnosti, polu, zanimanju i mestu stanovanja, kao i odgovore na pitanja koja smatramo uputnim za objašnjenje generalnih stavova ispitanika.

Tabela 1 Nije upisano 4 (0,70%)

Tabela 2 Nije upisano 1 (0,2%)

Tabela 3 Nije upisano 8 (1,3%)

Tabela 4 Nije upisano 2 (0,3%)

Centralno pitanje koje fokusra stavove respondenata, sa odgovorima na osam ponuđenih modaliteta, jeste veoma kompleksno 50 pitanje i ono glasi:

1. Nacionalnim manjinama i etničkim grupama treba omogućiti sledeća prava:
   1. Da stvaraju organizacije i udruženja za očuvanje i razvijanje njihove kulture
   1. da 2. ne 3. ne znam
   2. Izdaju knjige i druge publikacije na sopstvenom jeziku
   1. da 2. ne 3. ne znam
   3. Da imaju svoje predstavnike u lok. organima vlasti (bez obzira na izborne rezultate)
   1. da 2. ne 3. ne znam
   4. Da imaju svoje predstavnike u narodnoj skupštini (bez obzira na izborne rezultate)
   1. da 2. ne 3. ne znam
   5. Da imaju pravo na službenu upotrebu svog jezika i isticanje natpisa na javnim mestima
   i mestima u kojima žive i njihovoj okolini
   1. da 2. ne 3. ne znam
   6. Da imaju svoje političke partije
   1. da 2. ne 3. ne znam
   7. Da imaju pravo na teritorijalnu autonomiju
   1. da 2. ne 3. ne znam
   8. Da se obrazuju na maternjem jeziku
   1. da 2. ne 3. ne znam

Ostala pitanja čiji će odgovori biti korišćeni uvršćena su iz ugla njihove prožetosti sa osnovnim pristupom temi i mogu biti relevantni za konačni zaključak, uprkos što nisu iz istog tematskog korpusa. Navodimo ih po mestu koje zauzimaju u upitniku, kao i ponuđene odgovore:

1. Za svakog pojedinca važna je pripadnost nekoj široj celini. Molimo Vas da rangirate koliko je za Vas važna:
   1. Pripadnost mestu u kome živite,
   2. Regionalna/pokrajinska pripadnost,
   3. Pripadnost državi,
   4. Pripadnost Balkanu,
   5. Evropska pripadnost,
   6. Pripadnost čovečanstvu.

1. Proces ujedinjenja sa Evropom može da naruši nacionalni i etnički identitet. Sa kojom od navedenih tvrdnji se slažete:
   1. Nacionalni i etnički identiteti su stvar prošlosti,
   2. Odricanje od nacionalnog i etničkog identiteta je nužna cena za ulazak u Evropu,
   3. Uključenje u Evropu ne znači gubitak nacionalnog i etničkog identiteta,
   4. Uključenje u Evropu ne znači potpuni gubitak već izvesno prilagođavanje nacionalnog i
   etničkog identiteta,
   5. Uključenje u Evropu afirmiše nacionalni i etnički identitet,
   6. Nemam stav.

2. Da li smatrate da je Vaša kultura i tradicija ugrožena amerikanizacijom?
   1. Da,
   2. Ne.

1. Šta je u Vašoj sredini najveći problem za pripadnike manjinske zajednice?
   1. Obrazovanje dece,
   2. Zapošljavanje,
   3. Komunalni uslovi,
   4. Međususedski odnosi,
   5. Očuvanje kulturnih vrednosti,
   6. Informisanje,
   7. Političko angažovanje,
   8. Nešto drugo.

1. Informativne emisije pratite uglavnom na:
   1. Nacionalnoj televiziji,
   2. Lokalnim TV stanicama,
   3. Pratim na svim domaćim TV stanicama,
   4. Pratim na TV stanicama susednih država,
   5. Pratim na svetskim TV stanicama,
   6. Ne pratim.

1. Prema Vašem mišljenju, kulturna politika prevashodno treba da bude orijentisana:
   1. Ka svetskoj kulturnoj baštini,
   2. Ka balkanskoj kulturnoj baštini,
   3. Ka nacionalnoj kulturi,
   4. Ka lokalnoj kulturi,
   5. Nemam stav.

KULTURNA AUTONOMIJA - OSNOVNI PRISTUP RESPONDENATA

Pri utvrđivanju konceptualnog prilaza kulturnoj autonomiji eksplikacija sadržaja kulturnih potreba manjinskih nacionalnih zajednica podrazumeva apostrofiranje dva aspekata sa kojim se one mogu povezati. S obzirom na temu potrebno je da se sagledaju (1) stavovi repondenata na suštinska kulturna prava, koja se raspoznaju kao autentična i nezaobilazna osnova njihovog identiteta, ali i, potom, (2) ono što figurira kao relevantan pristup u ostvarenju kulturne i geografski omeđene autentičnosti kojom se zajemčuje posebnost kao realna potreba za podneblje kakvo je jug Srbije. Orijentacija ka ovakvom pristupu empiriskim iskazima oslanja se na saznanje, ponovimo, da je vrednosni okvir ispitanika izvan svakog povezivanja sa teritorijalnim zahtevom, tj. da se rešenje postojećeg stanja ne vidi u stvaranju regiona, pošto se sledeći rezultate ispostavilo da ispitanici nemaju aktivistički stav ka reorganizaciji postojećeg državnog oblika (organizovanosti).
Kako se pri elaboraciji osnovnih sadržaja kultutrnog identiteta ne pristupa iz ugla kulture sa šireg aspekta – kao sveukupnost načina života uzdignutog na nivo društvenog sistema, uprkos što njihova implementacija polazi od toga da u društvenoj praksi mora da postoji dosegnut nivo poštovanja opšte prihvaćenih standarda oslonjenih na kulturu razumljenu iz šireg horizonta, to se u radu apostrofiraju parametri bez čijeg zaživljavanja nema ni ostvarenja osnovnih prava njihovih nosilaca/pripadnika. U tom kontekstu se među relevantnim stavkama smatraju one delatnosti, a kojima se potvrđuje minimum prostora za ostvarenje kulturnih prava po osnovu nacionalne posebnosti, koje se podvode pod prava na: (a) očuvanje sopstvene kulture i tradicije, (b) zastupljenost maternjeg jezika i pisma, ali i njihovo korišćenje u obrazovnom procesu svih nivoa, (c) korišćenje informacija na svom jeziku, kao i (d) omogućenosti svake slobode i prava na posebno organizovanje i delovanje u medijskom prostoru. Svako od ovih osnovnih prava, kao dela kulturne identitetnosti, sadrži dodatnu operacionalizaciju kroz životne procese saobrazno njihovoj ovladanosti u političkoj i pravnoj regulativi do lokalnog nivoa, a koja polazi od stavova u dokumentima međunarodne zajednice i zakonima društvenog sistema državne zajednice Srbija i Crna Gora. Međutim, ako se u odgovorima respondenata ustanovi njihova veća zastupljenost, onda je to pokazatelj kako ona nisu deo svakodnevne prakse u sredinama u kojima je izvršeno empirijsko istraživanje, ali i to da će veća procentualizacija biti signal šta se u budućnosti mora i primeriti potrebama manjinskog nacionalnog stanovništva.
Budući da je ovom prilikom reč o stavovima koji se odnose na osnovna prava koja reprezentuju minimum kulturne identitetnosti manjinskih nacionalnih zajednica, to prvo iznosimo njihov odnos kroz rezultate u frekfentnom prikazu. U tom smislu su odgovori usmereni na centralno 50 pitanje (Nacionalnim manjinama i etničkim grupama treba omogućiti sledeća prava), razloženo kroz plasman mišljenja respondenata po ponuđenim odgovorima:

Tabela 5 Nije odgovorilo 12 (2,00%)

Tabela 6 Nije odgovorilo 13 (2,20%)

Tabela 7 Nije odgovorilo 11 (1,90%)

Tabela 8 Nije odgovorilo 14 (2,40%)

Tabela 9 Nije odgovorilo 13 (2,20%)

Tabela 10 Nije odgovorilo 18 (3,00%)

Tabela 11 Nije odgovorilo 19 (3,20%)

Tabela 12 Nije odgovorilo 19 (3,20%)

Stavljajući u prvi plan izjašnjavanje na prva dva pododgovora, kao i na peti i osmi po predočenom redosledu: Da stvaraju organizacije i udruženja za očuvanje i razvijanje njihove kulture (tabela 5), Da izdaju knjige i druge publikacije na sopstvenom jeziku (tabela 6), Da imaju pravo na službenu upotrebu svog jezika i isticanje natpisa na javnim mestima u kojima žive i njihovoj okolini (tabela 9) i Da se obrazuju na maternjem jeziku (tabela 12), respondenti su iskazali i svoj ozbiljan odnos prema osnovnim elementima kulturnoidentitetne posebnosti, s obzirom da je zastupljena brojnost takva da ni u jednom slučaju nije manja od 59,4 odsto (kada je po sredi isticanje značaj jezika), ali i ozbiljnih 75,8 odsto (da stvaraju organizacije i udruženja za razvoj kulture), 74,1 odsto (da izdaju knjige i druge publikacije na maternjem jeziku), te 68,9 odsto (da se obrazuju na maternjem jeziku).
Budući da je pitanje o potrebi obrazovanja na maternjem jeziku ugrađeno i u druga pitanja, poput 45-og, kroz ponuđen pododgovor (Šta je u Vašoj sredini najveći problem za pripadnike manjinske zajednice), onda se može podvući da se obrazovni aspekt (obrazovanje na maternjem jeziku) doista potvrđuje kao pravo koje tek mora da zaživi unutar obrazovne politike Srbije. Na inicirano pitanje šta je problem u tom delu Srbije kod pripadnika nacionalnih manjina, drugi odgovor koji se odnosi na obrazovanje dece je sa 22,7 odsto zastupljenosti, pored najdominantnije iskazane potrebe – za zapošljavanjem (41,9 odsto).
Da pripadnici manjinskih nacionalnih zajednica prate društvena zbivanja, kao i to da je za njih važan izbor medija putem kojih se informišu, sledi iz narednih tabela. Neosporno je da su informativne (sa 37,5 odsto) i političke emisije (sa 14,3 odsto) prva sfera (u zbiru iznosi 51,8 odsto), što samo kazuje o značajnom stepenu interesovanja za društvene događaje kojima se saodređuje i njihov položaj (videti tabelu 13).

Tabela 13 Nije odgovorilo 11 (1,90%)

Ako se slede odgovori na pitanje o utvrđivanju medija na kojima se prate informativne emisije (Informativne emisije pratite uglavnom na: – videti tbelu 14), onda je evidentno da ili nema dovoljno lokalnih medija, ili da oni nisu saobrazili programske sadržaje prema nacionalnom identitetu pripadnika manjinskih zajednica. Ovaj zaključak je moguć, tim pre, što je evidentno da predstavnici nacionalnih manjina glavne informativne sadržaje dobijaju (ipak) od strane opšte nacionalne ili ostalih TV stanica većinskog etniciteta. Propustom upitnika može se smatrati to što nije bilo pitanja o neposrednijem prisustvu manjinskih medija u informativnom prostoru, tj. koji su to mediji koji imaju (i koliko imaju) programske sadrzaje namenjene manjinama u tom delu Srbije.

Tabela 14 Nije odgovorilo 10 (1,70%)

Iz uvida u ostvarenje prava sa kulturološkim sadržajem kod pripadnika manjinskih entiteta, stoji nesumnjiv zaključak da su ona implementirana na veoma niskom nivou u društvenoj stvarnosti, ali i to da je svest respondenata u toj meri sazrela da se njihov visok stepen izražavanja o potrebi ostvarenja prava kulturološkog aspekta može tumačiti kao odgovornost ne samo za vlastiti opstanak, već i kao zahtev za demokratizacijom ovog dela Srbije. Drugu deo zaključka treba posebno naglasiti, utoliko, što se kod ispitanika nacionalnih manjina ne oseća potreba za regionalizacijom kao društvenim procesom kojim bi se redefinisala teritorijalna celovitost Srbije, pa je i proces demokratizacije društvenih odnosa tim pre u prvom planu. U tom kontekstu se za autonomiju regionalističkog karaktera anketirani izjašnjavaju sa svega 28,1 odsto, dok se njihov stav protiv takvog pogleda na mogući novi organizacioni pristup države ispostavlja sa 56,4 odsto (videti tabelu 11).

OPŠTE STANOVIŠTE O REGIONALIZMU

Sagledavanjem kulturoloških potreba pripadnika nacionalnih manjina prema propratnim pitanjima iz upitnika, pogotovo prema navedenim delovima kojima se osvetljava značaj identitetnih odlika, stiče se prilika da se kaže nešto bliže i o mogućem koncepcijskom pristupu regionu. Međutim, pre konkretne eksplikacije stavova u odnosu na naznačena pitanja u razaznavanju potencijalnog koncepta autonomije, a koju saodređuju kulturološki zahtevi respondenata, navešćemo pristup prema regionu, s namerom da se raspozna potencijalni vid regonalizma pri konačnom zaključivanju.
Polazeći od afirmativnog pristupa regionu kao teritorijalno-političko-ekonomsko-kulturnoj zajednici, kojim bi trebalo da se prevaziđe svako pretpolitično ustrojstvo, ima se u vidu novi društveni koncept sa »aktiviranim principom delovanja posebnosti, naspram onog koga poznajemo kao opštost«. Međutim, upravo takav modus implicira svu opreznost prema regionalnom organizovanju društvenog života, budući da se oslanja na prevazilaženje, tj. potiskivanje državnog okvira – kao života izvan polisa, a koji je razumljen kao mesto/okruženje za ustoličenje i realizaciju demokratske društvene opcije i, sada – kao potonje i savremene koncepcijske opservacije, regionalizacije kao oblika kojim se radi delotvornije i sveobuhvatnije demokratije poništava tradicionalni značaj države i njene moći. Nesumnjivo je, dalje, da se stavovi o negativnom pristupu regionalizmu mogu dovesti u vezu sa prostornim i vremenskim faktorima ili, drugim rečima, da je svako zauzimanje tzv. pozitivnog odnosa prema njima prenebregavanje nedosegnutih elementarnih uslova: zavidanu ekonomsku razvijenost, prevaziđenu kolektivističkoautoritarnu matricu životne participacije i političku zrelost kojom se neće od umanjenih teritorijalnih celina stvarati novostaro unitarno društveno okruženje u kome bi se iznova moralo da radi na ustoličavanju demokratskog ambijenta u horizontalnom i vertikalnom pravcu. Umesto naznačene brige, ka sleđenju dosegnutog misaonog i realnog okvira, ističemo da ako se savremenost ipak razaznaje kao sveobuhvatni pragmatični napor ka približavanju planova postojanja koji po dosadašnjoj legitimnosti ne da nisu približni, već su u neposrednoj prošlosti bili i duboko oprečni ili, u najmanu ruku, neuporedljivi – poput ideje o razumevanju suverenosti, s jedne, i uvažavanja (pridavanja značaja) izvesnim posebnostima u rasponu od kulturološkoidentitetnih projekcija marginalnih entiteta do teritorijalno omeđenih celina kroz lokalnu samoupravu i regionalne ispostave (unutar kojih se tek promovišu ne samo entiteti etnonacionalnih i verskih posebnosti, već i drugosti raznih društvenih nivoa), s druge strane, onda je tek to nesumnjiv nagoveštaj da se pitanje supstancijaliteta – a ono je osnovni korektiv svega – počinje istinski da implementira i u kome je pomeranje prava na konstitucionalizam ona forma nove svetovnosti kojom se dosadašnje mora razumeti kao dalja umska ispostava sveta. Jer, menjanje rasporeda prioritetnih elemenata iz sveta činjenica kao čovekovog sveta, ma koliko neko pristajao na to ili bio (ne)svestan takve procesualnosti, jeste onaj željeni napor povesnosti kojim bi da se svetovnost zaokruži kao dovršavanje individualizacije kroz privatno, lično, subjektivno i pojedinačno, afirmišući posrednim političkim pravom i svaku vrstu autonomije. Takav naboj događajnosti, kao postliberalni period, bitno radikalizuje poziciju ka svakoj vrsti pluralizacije i, time, nagoveštava nove oblike integracije i participacije. Dakle, ako je menjanje redosleda važnosti u socijalnom svetu onaj potrebni milje da bi se od centalističkih (unitarnih) koncepata njegove uređenosti prešlo ka svakoj vrsti jednakosti (u slobodama i u stepenu prava na participaciju u cilju delotvornog učešća u javnom životu), onda je na delu ona društvena praksa koja uz rekonceptualizaciju vidova komunikacijâ stvara i nove aktere koji ravnopravno ulaze u partnerski odnos. Da se zalaganje za ovakvu elaboraciju ne iscrpljuje samo u deklerativnom smislu, te da nije samo jedan od demagoških iskaza o demokratizaciji svrsishodnog zapadnoevropskom delu Balkana, upućuju nas dokumenata od opšte vasžećeg značaja od strane međunarodne zajednice, poput: Okvirne konvencije Saveta Evrope o zaštiti nacionalnih manjina, Evropske povelje o regionalnim i manjinskim jezicima, kao i Evropska povelja o regionalnoj autonomiji. Pogotovo u njoj se zastupaju temeljni principi o zaštiti ideala i poštovanja prava čoveka i demokratije (Preambula, stav 1), prava građana da učestvuju u vođenju javnih poslova izabranih opštim glasanjem i njihovo angažovanje na bazi bliskosti sredine (Preambula, stavovi 2 i 3) i »subsidijarnosti, zasnovane na jednakoj legitimnosti raznih nivoa vlasti: lokalne, regionalne, državne i evropske« – što bi bio značajan doprinos izgradnji demokratije u Evropi (Preambula, stav 4). Istovremeno, već u samoj Preambuliali u stavovima 7 i 8, daje se i odgovor na svako tradicionalno stanovište o društvenom ustrojstvu, s obzirom da se naglašava kako »regionalizacija ne sme da se ostvaruje na račun autonomije lokalnih zajednica nego naprotiv [...] i da priznavanje regionalne autonomije pretpostavlja, prema državi kojoj te regije pripadaju, njihovu lojalnost po pitanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta iste«. Imajući u vidu da je pozadina ovog koncepta isticanje nacionalne, ali i uvažavanje globale (svetske) kulturne matrice, to su i stavovi respondenata potpuno kompatibilni po nivou/zastupljenosti njihove opredeljenosti, ako se pogleda njihova orijentacija prema jednom od ova dva pristupa savremenog načina socijalnog egzistiranja – »Ka nacionalnoj kulturi« - 31,0 odsto i »Ka svetskoj kulturnoj baštini« - 30,6 odsto (tabela 15).

Tabela 15 Nije odgovorilo 20 (3,40%)

Uz podatke dobijenih na pitanje »Da li smatrate da je Vaša kultura i tradicija ugrožena prodorom vrednosti koje dolaze iz evropskih zemalja«, a radi utvrđivanja značaja uticaja odnosa prema savremenim procesima, sledi nesumnjiv zaključak da se pitanje straha za identitet ne može da locira na uticaj vrednosti iz zapadnih zemalja, pošto je dolazak nešto izmenjenih vrednosnih postulata čak prijemčiviji proces koji se već oseća ili će biti izraženiji u narednom periodu među stanovnicima ovog dela Srbije – budući da strepnje o ugroženosti matične kulturne tradicije novim vrednostima ne deli ili ne raspoznaje takvim procesom njih 61,6 odsto (tabela 16).

Tabela 16 Nije odgovorilo 3 (0,50%)

KULTURNA PRAVA - STVAR SVESTI O PRAVIMA KOLEKTIVITETA

Kako imamo u vidu istraživački rezultat iz koga sledi da se ispitanici nisu prepoznali u regionalizmu kao novom pristupu društvenog organizovanja (tabela 17), najpre, pošto ne daju prednost regionu (tabela 18), ali da se nisu našli i u opciji koja potrebuje veći stepen kulturne autonomije, s obzirom da ni u formiranju mogućeg novog teritorijalnog sklopa organizovanosti ne ističu u 47 pitanju pododgovor po kome im je relevantno »Podizanje nivoa kulturne autonomije« – jer se za taj aspekt izjašnjava svega 5,7 odsto ispitanih (tabela 19), onda se mora konstatovati da su stanovnici ovog dela Srbije sa specifičnim pristupom u razumevanja postojanja i ostvarenja svojih potreba.

Tabela 17 Nije odgovorilo 11 (1,90%)

Tabela 18 Nije odgovorilo 14 (2,40%)

Tabela 19 Nije odgovorilo 13 (2,20%)

Naime, naše naglašavanje specifičnog ugla o potrebama stanovnika južne Srbije ne sugeriše i stav o njihovoj neizdiferenciranosti i nepoznanju potreba, već naprotiv – pošto je u prvom delu teksta naglašen njihov odnos prema osnovnim identitetnim kulturološkim elementima. Ono što se može istaći, i što nije u prvom planu, jeste da oni svoje identitetne odlike nisu samo artikulisali u sintagmi »kulturne autonomije«, uprkos što su sve kulturne potrebe potcrtali važnim. Dakle, baš zato što se pripadnici nacionalnih manjina ovog dela Srbije ne vide subjektom prava i relevantnim faktorom u isticanju sloboda i prava, izbegava se svaka upotreba ili isticanje pojma autonomije, uprkos što je njena participacija legitimna kako kroz pravni i politički, tako i svaki drugi socijalni plan. Iz te predostrožnosti i nema kod njih izražene potrebne svesti o eksplicitnijoj organizovanosti koja se garantuje posebnim manjinskim pravima – na oblike samoorganizovanja i samooadministriranja kroz manjinske samouprave koje se mogu povezivati unutar jedne regije, ali i sa drugim u neposrednom okruženju i drugim zemljama. Međunarodna zajednica je još 1966. godine u Međunarodnom paktu o građanskim i političkim pravima istakla da »U državama gde postoje etničke, verske ili jezičke manjine, lica koja pripadaju tim manjinama ne mogu biti lišena prava da imaju, u zajednici sa drugim članovima svoje grupe, svoj sopstveni kulturni život, da ispovedaju svoju sopstvenu veroispovest i obavljaju verske dužnosti, ili da upotrebljavaju svoj spstveni jezik« (čl. 27).

LITERATURA

• Bašić, Goran, (2003), Standardi zaštite nacionalnih manjina u savremenoj Evropi, u: »Demokratija i multikulturalnost u jugoistočnoj Evropi«, Centar za istraživanje etniciteta, Beograd.

• Bašić, Goran, (2002), Položaj nacionalnih manjina u SR Jugoslaviji, u: »Demokratija i nacionalne manjine«, s. 15-68, Centar za istraživanje etniciteta, Beograd.

• Bašić, Goran, (1999), Inportance of tolerance for multiethnic societies, p. 443-450, In »Interculturality and Tolerance«, editor: B. Jaksic, Republika-Filip Višnjić, Beograd.

• Beljanski, Slobodan, (1994), Regionalizam i otvoreno društvo, u: Zbornik radova »Regionalizam – kao put ka otvorenom društvu«, VISIO MUNDI academic press, Novi Sad, s. 11-32.

• Habermas, Jirgen, (2002), Postnacionalna konstelacija, Otkrovenje, Beograd.

• Janjić, Dušan, (1999), Demokratija i etnički odnosi u Jugoslaviji, u: Zbornik radova »Škola za demokratiju«, OGI, Niš, s. 120-127.

• Kartag-Odri, Agneš, Milinković, Branislav, Simović-Hiber, Ivana, (1999), Manjinska prava u oblasti kulture, u: »Kulturna prava«, Beogradski centar za ljudska prava, Beograd, s. 185-223.

• Kimlika, Vil, (2002), Multikulturalno građanstvo, Centar za multikulturalnost, Novi Sad.

• Kiprijanovski, Vesna (2001), Lokalna zajednica u procesima regionalizacije i globalizacije, »Habitus«, br. 5, s. 29-42.

• Knežević, Miloš (2003), Regioni, država, regionalizam, u: Zbornik radova: »Kultura u procesima razvoja, regionalizacije i evrointegracije Balkana«, Filozofski fakultet- Univerzitet u Nišu – Institut za sociologiju, Niš, s. 125-144.

• Lošonc, Alpar, (2001), Kulturna pluralnost: apoteoza različitosti ili praksa prihvatanja, u: »Nova srpska politička misao«, vol. VIII, no. 1-4, s. 7-23.

• Radović, Zorica, (2000), Manjine i teritorijalna autonomija, u: Zbornik radova »Autonomija i multietnička društva«, Otvoreni univerzitet, Subotica, s. 89-103.

• Stanovčić, Vojislav, (2000), Oblici decentralizacije i disperzije moći: federalizam, autonomija, regionalizam, lokalna samouprava, u: »Autonomija i multietnička društva«, Otvoreni univerzitet, Subotica, s. 9-44.

• Stojković, Branimir, (1999), Identitet kao determinanta kulturnih prava, u: »Kulturna prava«, Beogradski centar za ljudska prava, Beograd, s. 9-97.

• Stojković, Branimir, (1999), Istraživanje stanja kulturnih prava u Srbiji u toku 1998. godine (radionice »multikultura i kulturna prava«), u: »Kulturna prava«, Beogradski centar za ljudska prava, Beograd, s. 255-279.

• Zbornik radova, (2000), Principi ustavne deklaracije, Forum za etničke odnose, Beograd.

• Zbornik radova, (2001), Ogledi o regionalizmu, ALD-Otvoreni univerzitet, Subotica.

• Živković, Jovan (2003), Komplementarnost »Zakona o lokalnoj samoupravi« i »Evropske povelje o regionalnim i manjinskim jezicima« prema pravima manjina u korišćenju jezika, u: Zbornik radova: »Kultura u procesima razvoja, regionalizacije i evrointegracije Balkana«, Filozofski fakultet-Univerzitet u Nišu – Institut za sociologiju, Niš, s. 207-218.

• Živković, Jovan, Marković, Olivera (2004), Apstraktni pristup regionalizaciji manjinskih zajednica jugoistočne Srbije, u: Zbornik radova: »Kvalitet međuetničkih odnosa, svest o regionalnom identitetu i mogućnosti saradnje i integracije na Balkanu«, Filozofski fakultet–Univerzitet u Nišu – Institut za sociologiju, Niš, s. 59-74.

• Živković, Jovan, (2001), Regionalizam – osnova demokratizacije društva, u: »Teme«, g. XXV, br. 1-4, s. 181-186.

• Živković, Jovan, (2003), Nacionalne manjine i pitanje statusa obrazovanja, u: »Otvorena pitanja demokratije«, Filozofski fakultet u Kosovskoj Mitrovici, Kosovska Mitrovica, s. 37-40.

• Živković, Jovan, Bašić, Goran, (2002), Regionalizam i položaj nacionalnih manjina u svetlu međunarodno-pravnih standarda, u: »Globalizacija, akulturacija i identitet na Balkanu«, Filozofski fakultet - Univerzitet u Nišu – Institut za sociologiju, Niš, s. 127-141.

THE CULTURE AUTONOMY AS A CONCEPTUAL APPROACH TO REGIONALISM - SUMMARY

Having followed the first knowledge, the national minorities on the territory of South Serbia didn't see in regionalism their own needs for much more decentralization and negation of the state's totality as a centralistic form of power.
Hower, if we separated the most important facts, we couldsay that the awareness of that part of inhabitants is dirocted towars the regionalism of cultural concept. Therefore we consider for certain that the principle of regionalism is being lived from a geographical and curtural-identifical viewpoint. At the some time it is evident that such viewpoint has no pragmatism which consists the thesis about »freedom of the individuality« that can mean »a new territorialism« in a from of a regionalism.

Keywords: Regionalisation, Authonomy, Partikularism, Entities, Identity

NAPOMENE

1. Rad sa projekta Etnički i kulturni odnosi na Balkanu – mogućnosti regionalne i evropske integracije (1310), koji se realizuje na Institutu za sociologiju Filozofskog fakulteta u Nišu, a finansira ga Ministarstvo za nauku, tehnologiju i razvoj Republike Srbije.

2. U okviru projekta »Globalizacija, akulturacija i identiteti na Balkanu«, obavljeno je i empirijsko istraživanje na uzorku od 1.800 ispitanika u periodu jul – avgust 2003. Uzorak je podeljen na tri poduzorka sa identičnim brojem ispitanika (po 600), koji su realizovani na teritoriji jugoistočne Srbije, severozapadne Makedonije i centralne i zapadne Bugarske. Prikupljanje empirijske građe usmereno je na pet okruga jugoistočne Srbije (Nišavski, Toplički, Pirotski, Jablanički i Pčinjski), tri opštine severozapadne Makedonije (Skoplje, Tetovo i Kumanovo) i dve oblasti centralne i zapadne Bugarske (Šumen i Veliko Trnovo). U ovom radu analiziraju se stavovi respondenata u jugoistočnoj Srbiji.

3. Videti u: J. Živković, O. Marković, (2004), Apstraktni pristup regionalizaciji manjinskih zajednica jugoistočne Srbije, u: Zbornik radova »Kvalitet međuetničkih odnosa, svest o regionalnom identitetu i mogućnosti saradnje i integracije na Balkanu«, Filozofski fakultet - Univerzitet u Nišu – Institut za cociologiju, Niš, s. 59-74. Kontinuiteta radi navodimo posebnu hipotezu od koje se i pristupilo istraživanju: »Potreba za regionalizacijom jugoistočne Srbije postoji u svesti ljudi ovog područja kao ideja o zaživljavanju političkog društva i zasniva se na realnim potrebama radi prevazilaženja centralističko-hegemonističkog ustrojstva i provođenja građanskog društvenog koncepta, a u cilju subjektivizacije manjinskih nacionalnih zajednica.«

4. U radu Apstraktni pristup regionalizaciji manjinskih zajednica jugoistočne Srbije došlo se do sledećeg: »Pored saznanja da je ispitanicima važno mesto u kome žive (55,9%), kao i da im je bitno da su stanovnici određene države (58,1%), te Evrope (53,5%) i pripadnici čovečanstva (75,4%), odnos prema regionalnoj pripadnosti od 36,7% nije ispostavljen kao posebno izražena alternativa ili pravac društvenog razvoja na koji bi trebalo stavljati akcenat. Uz približno isti procentualni odnos prema pripadnosti Balkanu (32,3%), takođe viđenom kao region unutar evropskog podneblja, može se reći da stanovnici jugoistočne Srbije imaju tradicionalan pogled što se tiče značaja pripadnosti državi, ali i pripadnosti Evropi. To ukazuje na mogući zaključak da se respondenti osećaju stanovnicima Evrope, odnosno da imaju svest o tome šta Evropa simbolizuje (iz pretpostavljenih vrednosti) i da se, utoliko, samorazumevaju i kao njeni akteri. [...] Žitelji ovog dela Srbije u regionalizaciji ne vide proces subjektivizacije, pošto bi regionalizam kao politički društveni koncept bio subdijarna veza sa državom. Odnosno, stanovnici ovog dela Srbije smatraju da je relevantnija društvena organizacija kao državna zaokruženost, jer se i dalje značaj celine teritorije vezuje za centralistički organizacijski koncept, pošto podrazumevani okvir unitarne države pruža garancije njihovoj bezbednosti i boljem položaju.« Šire u: J. Živković, O. Marković, naveden rad, u: Zbornik radova »Kvalitet međuetničkih odnosa, svest o regionalnom identitetu i mogućnosti saradnje i integracije na Balkanu«, Filozofski fakultet - Univerzitet u Nišu – Institut za cociologiju, Niš, s. 59-74.

5. Uporediti prema: Goran Bašić, (2003), Standardi zaštite nacionalnih manjina u savremenoj Evropi, u: Zbornik radova »Demokratija i multikulturalnost u jugoistočnoj Evropi«, CIE, Beograd; Agneš Kartag-Odri, Branislav Milinković, Ivana Simović-Hiber, (1999), Manjinska prava u oblasti kulture, u: Zbornik radova »Kulturna prava«, Beogradski centar za ljudska prava, Beograd, s. 185-223; Branimir Stojković, (1999), Istraživanje stanja kulturnih prava u Srbiji u toku 1998. godine (radionice »multikultura i kulturna prava«), u: Zbornik radova »Kulturna prava«, Beogradski centar za ljudska prava, Beograd, s. 255-279; Zorica Radović, (2000), Slobode i prava – legitimacijski osnov ustava, u: Zbornik radova »Principi ustavne deklaracije«, Forum za etničke odnose, Beograd, s. 15-34; Jovan Živković, (2003), Komplementarnost »Zakona o lokalnoj samoupravi« i »Evropske povelje o regionalnim i manjinskim jezicima« prema pravima manjina u korišćenju jezika, u: Zbornik radova: »Kultura u procesima razvoja, regionalizacije i evrointegracije Balkana«, Filozofski fakultet - Univerzitet u Nišu – Institut za sociologiju, Niš, s. 207-218; Jovan Živković (2003), Nacionalne manjine i pitanje statusa obrazovanja, u: »Otvorena pitanja demokratije«, Filozofski fakultet u Kosovskoj Mitrovici, Kosovska Mitrovica, s. 37-40; Jovan Živković, Goran Bašić, (2002), Regionalizam i položaj nacionalnih manjina u svetlu međunarodno-pravnih standarda, u: Zbornik radova »Globalizacija, akulturacija i identitet na Balkanu«, Filozofski fakultet - Univerzitet u Nišu – Institut za sociologiju, Niš, s. 127-141.

6. Navedeni činioci kojima se zaokružuje minimum osnovnih prava u potvrđivanju kulturne posebnosti mogu se dodatno razložiti, tim pre što sublimiraju mnoga prava koja se u svakodnevnoj društvenoj praksi ispoljavaju kao osnovna i neposredna prava. Tako se spomenuti prvi aspekt prava, kakav je očuvanje sopstvene kulture i tradicije, može videti kroz npr. prava na (a) osnivanje i razvoj kulturnih institucija (festivala i posebnih kulturnih društava) i organizacija (arhiva, muzeja, galerija, pozorišta idr) nacionalnih manjina, ali i kroz prava kojima se garantuje (b) osnivanje specijalizovanih organizacija za prevodilaštvo ili brigu o kulturnim spomenicima i spomenmestima koja označavaju istorijsku dimenziju nacionalne manjine. U zaštiti nacionalnih manjina posebnu ulogu ima pravo na zastupljenost maternjeg jezika i pisma, ali i njihovo korišćenje u obrazovnom procesu svih nivoa. Ovo pravo ima svoju eksponenciju kroz (a) korišćenje maternjeg jezika i pisma i u javnoj (službenoj) sferi, pored privatne (u sudskim procesima i drugim postupcima državnih i upravnih službi, štampi, dokumentaciji itd), zatim u (b) vaspitno-obrazovnom procesu svih nivoa, ali i pri (c) određivanju i ispisivanju naziva mesta, te pri izbornim radnjama i sličnim komunikacionim pravima iz tog delokruga. Sa opštim društvenim razvojem dodatnu važnost ima i (d) pravo na korišćenje informacija na svom jeziku, s posebnim akcentom na (e) omogućenost svake slobode i prava na posebno organizovanje i delovanje u medijskoj sferi, ali i na (f) pomoć države u edukacionoj i drugim oblicima tehničke podrške radi ojačanja te sfere delovanja manjinskih nacionalnih zajednica.

7. Nalazimo da je napravljen propust stručnog tima koji je oblikovao definitivni izgled upitnika, jer se nije opsežnije pristupilo ovom važnom drustvenom segmentu, tim pre što se radilo o međuregionalnom istraživanju. Pored opštih mesta o zastupljenosti informisanja moglo je da se sazna više o postojanju manjinskih medija u delu Srbije, Bugarske i Makedonije, ali i odnos ne samo prema postojećim medijima, već i prema informativnoj politici uopste kada su u pitanju manjinske nacionalne zajednice.

8. Prema: Jovan Živković, (2001), Regionalizam – osnova demokratizacije društva, u: »Teme«, g. XXV, br. 1-4, s. 181-186.

9. Opreznost prema regionalizmu sa kojom se nastupilo u nasoj javnosti sigurno da ostaje kao upozorenje svakoj ishitrenoj misli, ma koliko bila humanistički nastrojena, tim pre što su takve opservacije rezime dosegnutog promišljanja ne samo ideja, već i društvene prakse. U tom kontekstu se sreću višeznačne napomene kojima se u načelu nema šta prigovoriti: »U svakom slučaju regioni ne bi smeli da budu veštačke tvorevine, čak ni u trenutku svog nastajanja. Regioni svaki za sebe moraju da budu viable, sposobni za život i ostvarenje sfrhe svog postojanja« (Miodrag Jovičić, (1995), Kuda ideš Srbijo? Hronika srpsko-jugoslovenske ustavnosti (1990-1994), glava »Pledoaje za regionalnu državu«, s. 153, »Draginić«, Beograd). Uz drugi aspekt koji aktualizuje opreznost ideji regionalizma ide i onaj koji ističe da »fenomen regionalizacije, vezan za globalizaciju ekonomije i ukidanje carinskih rampi, vodi do zahteva regionalizacije u onim delovima države koji su bogati. [...] Kapitalu tih regiona više nije potrebna nacionalna država kao posrednik. Ali, sasvim je druga situacija kada se nacionalizam pojavi kao osnov regionalnih revandikacija, kao što je npr., slučaj na Kosovu i Metohiji, ili u Makedoniji.« (Đorđe Popović, (1997), Podunavski region u Srbiji na kraju 20. veka, »Regioni i države«, s. 129, zbornik »Političke sveske«, br. 1, Institut za političke studije, Beograd). Dodatna strana predostrožnosti u zaživljavanju ideje regionalizacije sugeriše: »Razmatranje otvorenog »regionalnog pitanja« i politizovanog »regionalnog problema« ne može da se sagleda samo kroz okular stepena ostvarenosti ljudskih prava i demokratije. U političkoj realnosti tranzitnih državnih rezidua i tranzicije na evropskom eks-Istoku i jugoistoku, idealloški iskaz o zasnivanju »slobode individua« na »novim teritorijama« umesto »interesa nacije« nije dovoljno uverljiv. Retorika ljudskih prava i prodemokratska demagogija prečesto zaklanjaju dublje uzroke i motivacije partikularističkih regionalizama« (Miloš Knežević, (2003), Regioni, država i regionalizam, s. 135, u: Zbornik radova: »Kultura u procesima razvoja, regionalizacije i evrointegracije Balkana«, Filozofski fakultet - Univerzitet u Nišu – Institut za soci-ologiju, Niš).

10. Navedeno prema: Evropska povelja o regionalnoj autonomiji, u: Zbornik radova i dokumenata »Sandžak - multietnička regija«, (2002), s. 125, »Centar za multiregionalizam Novi Pazar«, NIŠP »Sandžačke novine«, Novi Pazar.

11. Uporediti prema: Principi ustavne deklaracije, (2000), Forum za etničke odnose, Beograd, s. 24-26.