Međunarodni institut za bliskoistočne i balkanske studije (IFIMES)[1] iz Ljubljane, redovno prati i analizira političke, bezbednosne, ekonomske i društvene procese na Bliskom istoku, Balkanu i u drugim delovima sveta. IFIMES ekskluzivno objavljuje autorski tekst Bogoljuba J. Karića, istaknutog preduzetnika, vizionara i filantropa, koji donosi njegovu viziju razvoja Srbije i poziv na političko i društveno pomirenje. U središtu teksta nalaze se dijalog među različitim društvenim akterima, odgovornost institucija i ekonomski razvoj kao temelji dugoročne stabilnosti i napretka zemlje. Tekst „Srbiji danas nije potreban novi zid, već most“ predstavlja poziv na dugoročnu razvojnu strategiju usmerenu ka društvu koje prevazilazi podele, podstiče saradnju i Srbiju iz zemlje koja čeka pretvara u zemlju koja stvara i oblikuje sopstvenu budućnost.
Srbija se danas suočava sa izborom važnijim od svakog političkog slogana ili izbornog rezultata: kakvu zemlju želimo da ostavimo budućim generacijama?
Da li želimo Srbiju u kojoj ćemo jedni druge nazivati neprijateljima? Srbiju u kojoj će studenti i vlast stajati na suprotnim stranama barikade? Srbiju u kojoj će svaki politički razgovor počinjati pitanjem ko je kriv, a završavati novom podelom?
Ja verujem u drugačiju Srbiju. Verujem u Srbiju koja razgovara, koja ne ruši mostove, već ih gradi, i u kojoj se različita mišljenja ne pretvaraju u mržnju. Možemo biti različiti, a živeti zajedno.
Tokom više od pet decenija svog poslovnog života naučio sam jednu jednostavnu lekciju: ništa veliko ne može da se izgradi ako ljudi ne umeju da razgovaraju. Radio sam sa ljudima različitih nacija, vera, nacija, kultura i političkih pogleda. Poslovao sam na različitim kontinentima i naučio da saslušam čoveka preko puta sebe, čak i onda kada se sa njim ne slažem.
Jer razgovor nije slabost. Razgovor je snaga. Kompromis nije poraz. Kompromis je način da dve strane pronađu ono što ih povezuje.
Zato danas ponavljam ono što sam već javno rekao: želim da razgovaram i sa studentima i sa Srpskom naprednom strankom (SNS). Ne želim da pomirim ljude tako što ću nekome reći da odustane od svojih stavova i ideala. Želim da ih približim tako što ćemo pronaći ono oko čega možemo da se složimo.
To je mnogo teži posao. Toga sam u potpunosti svestan, ali upravo je to posao koji Srbiji danas treba.
Posebno želim da govorim o studentima. Ne mogu da prihvatim da se naša deca nazivaju neprijateljima Srbije. Mladi ljudi koji protestuju ne smeju se unapred proglašavati siledžijama, izdajnicima ili neprijateljima samo zato što izražavaju svoje nezadovoljstvo.
Možemo da razgovaramo o tome ko ih predstavlja, o njihovim zahtevima i o načinima na koje ih iznose. Možemo da se ne slažemo sa njihovim metodama. Ali ni u jednom trenutku ne smemo da izgubimo ljudskost i osećaj odgovornosti prema generaciji koja će sutra nositi ovu zemlju. To su naša deca.
Ako smo mi stariji stvorili društvo u kojem mladi osećaju da nemaju dovoljno prostora, poverenja ili perspektive, onda je naša obaveza da ih saslušamo. Ne da ih vređamo. Ne da ih se plašimo. Ne da ih udaljavamo od sebe. Već da sednemo sa njima za sto i razgovaramo.
Imao sam priliku da dva puta razgovaram sa ljudima koji su bili uključeni u organizovanje studentskih protesta. Ti razgovori nisu bili namenjeni javnosti i upravo zato su bili dragoceni. Kada nema kamera, parola i političkog pritiska, ljudi mogu da govore otvorenije, da saslušaju jedni druge i da pokušaju da razumeju ono što ih razdvaja.
Ja verujem u takve razgovore. Verujem da se poverenje ne može nametnuti, već samo izgraditi. A prvi korak ka tome jeste da jedni druge prestanemo da posmatramo kao neprijatelje.
Isto tako, moramo razumeti da Srbija nije podeljena na dobre i loše građane, niti se politička pripadnost sme pretvarati u merilo patriotizma. U našoj zemlji postoje različita iskustva, uverenja i pogledi na njenu budućnost. To je priroda svakog demokratskog društva.
Neko podržava vlast jer veruje u ono što je urađeno. Neko traži promene jer smatra da je moglo i moralo da bude drugačije. Neko je zadovoljan, neko zabrinut, a neko očekuje drugačiji pravac razvoja. Svi ti ljudi imaju svoje mesto u Srbiji i svi su deo njenog društvenog tkiva.
Zato nam danas nije potreban dodatni jaz, već odgovoran politički dijalog. Vlast ima odgovornost prema građanima koji je podržavaju, ali i prema onima koji joj ne daju svoje poverenje. Isto tako, oni koji traže promene imaju odgovornost da uvažavaju institucije, zakone i činjenicu da se država ne može graditi isključivanjem bilo kog dela društva. Država mora biti iznad političkih podela.
Ako želimo stabilnu, uređenu i evropsku Srbiju, moramo pokazati da političke razlike mogu da postoje bez trajnog sukoba. Demokratsko društvo ne podrazumeva da se svi slažemo. Podrazumeva da, i kada se ne slažemo, umemo da razgovaramo i da odluke donosimo imajući u vidu širi interes zemlje.
Zato verujem da izbori ne smeju biti početak novog obračuna. Oni treba da budu trenutak kada se završava političko nadmetanje i otvara prostor za odgovornost, dijalog i rad.
Jer posle izbora Srbija ostaje ista zemlja, a njeni građani ostaju jedni drugima susedi, kolege, prijatelji i porodice. Zato je naša obaveza da, bez obzira na političke razlike, pronađemo način da zajedno radimo za Srbiju.
Često kažem da biznismeni grade mostove, a političari zidove. Ne govorim to zato što mislim da su privrednici bolji od političara, već zato što sam kroz više od pet decenija poslovanja naučio koliko je za svaki ozbiljan rezultat važno povezivati ljude, interese i različite poglede.
Kada poslujete u različitim zemljama i sarađujete sa ljudima različitih nacija, kultura, vera i političkih uverenja, ne možete sebi da priuštite da unapred zatvarate vrata. Morate da razgovarate. Morate da slušate. Morate da razumete drugu stranu i da tražite ono što je zajedničko.
Isto pravilo važi i za jednu državu. Kada postoji poverenje, ljudi su spremni da sarađuju. Kada postoji saradnja, stvaraju se uslovi za razvoj. A kada postoji razvoj, društvo dobija veću sigurnost i stabilnost.
Zato verujem u politiku mostova – politiku koja povezuje umesto da razdvaja, koja traži zajednički interes umesto novih podela i koja razlike ne doživljava kao prepreku, već kao činjenicu sa kojom odgovorna politika mora da ume da živi.
Od razgovora nastaje poverenje. Od poverenja nastaje saradnja. Od saradnje nastaje razvoj. A od razvoja dolazi sigurnost. To nije samo poslovni princip. To je princip na kojem se može graditi i ozbiljna, stabilna i odgovorna država. I upravo takav pristup želim za Srbiju.
Pomirenje ne znači zaborav. Ne znači ni odricanje od istine, niti oslobađanje od odgovornosti. Naprotiv, pravo pomirenje moguće je samo kada postoji spremnost da se utvrde činjenice i poštuje vladavina prava.
Ako je bilo propusta, nadležne institucije moraju utvrditi šta se dogodilo. Ako postoji odgovornost, ona mora biti utvrđena u skladu sa zakonom, bez političkog pritiska i bez selektivne primene pravde. Ali kao društvo moramo jasno da razlikujemo odgovornost od osvete.
Odgovornost jača institucije. Osveta ih slabi. Odgovornost vraća poverenje u državu. Osveta produbljuje podele.
Srbija ne sme da bude zemlja u kojoj svaka promena vlasti znači novi obračun sa prethodnom, niti država u kojoj se političke razlike pretvaraju u trajne sukobe među građanima.
Nama je potreban kontinuitet tamo gde je on u interesu države, promena tamo gde je promena neophodna i odgovornost svuda gde je zakon prekršen.
Država mora imati dovoljno snage da utvrdi odgovornost, ali i dovoljno mudrosti da ne pretvori odgovornost u osvetu.
Samo tako možemo zatvoriti krug podela i otvoriti prostor za Srbiju u kojoj će zakon biti iznad političkih interesa, a državni interes iznad partijskih sukoba.
Kada govorim o pomirenju, ne mislim samo na politički dijalog. Pravo pomirenje mora imati i svoju ekonomsku dimenziju. Čovek koji nema posao, sigurnost i perspektivu teško može da veruje u budućnost. Mladi čovek koji razmišlja da ode iz Srbije ne pita samo ko je na vlasti. On pita: Gde ću raditi? Koliko mogu da zaradim? Mogu li da pokrenem svoj posao? Mogu li ovde da zasnujem porodicu i da svojoj deci obezbedim bolju budućnost?
Zato Srbiji nije potrebna ekonomija čekanja, već ekonomija stvaranja – ekonomija u kojoj se proizvodi, ulaže, inovira i otvaraju nova radna mesta. Želim Srbiju koja svoje znanje pretvara u proizvode, tehnologiju i novu vrednost; Srbiju koja izvozi više, razvija domaću proizvodnju, ulaže u mlade i stvara uslove da ljudi svoju budućnost grade ovde.
Tokom više od pet decenija poslovanja uverio sam se da Srbija ima ono što je najvažnije: ljude, znanje, energiju i preduzetnički duh. Naš zadatak je da te potencijale povežemo i pretvorimo u snažan razvojni sistem.
Zato sam godinama govorio o povezivanju nauke i privrede, razvoju novih tehnologija i veštačke inteligencije, jačanju domaće proizvodnje i projektima poput „Tesla grada“. Suština je uvek ista: da znanje naših ljudi ne odlazi iz zemlje, već da ovde dobije priliku da se pretvori u posao, investicije i novu vrednost.
Srbija ne sme da bude zemlja koja izvozi samo sirovine i radnu snagu. Mora da bude zemlja koja stvara, proizvodi, inovira i zadržava svoje ljude.
Jer najbolji odgovor mladom čoveku koji pita da li u Srbiji ima budućnosti nije politički slogan. Najbolji odgovor je – da mu omogućimo da tu budućnost može da izgradi.
Ne želim Srbiju u kojoj će političari mladima govoriti da ćute. Ne želim ni Srbiju u kojoj će mladi govoriti da niko iz starije generacije nema pravo da ih sasluša. Ne želim Srbiju u kojoj će jedni druge čekati da naprave grešku. Želim Srbiju u kojoj ćemo jedni drugima dati priliku da napravimo nešto dobro.
Ne treba nam više zidova. Treba nam više mostova. Ne treba nam više mržnje. Treba nam više razgovora. Ne treba nam više podela na „nas“ i „njih“. Treba nam Srbija. Možemo li to da uradimo? Verujem da možemo. Ali samo ako prestanemo da mislimo da se Srbija može izgraditi tako što ćemo pobediti jedni druge.
Niko ne može sam da izgradi Srbiju. Nijedna stranka. Nijedna institucija. Nijedna generacija. Nijedan čovek.
Srbija se može izgraditi samo ako povežemo ono najbolje što imamo: mlade ljude, znanje, privredu, nauku, domaći kapital i iskustvo ljudi koji su uspeli u svetu.
To je moj pogled na politiku. Ne politika podele. Ne politika osvete. Ne politika čekanja. Već politika stvaranja.
Ko god dobije podršku građana na izborima, moraće da razgovara sa onima koji tu podršku nisu dobili. To je demokratija. Studenti će ostati deo Srbije. SNS će ostati deo Srbije. Opozicija će ostati deo Srbije. Privrednici će ostati deo Srbije. Mladi će ostati deo Srbije. I svi oni moraju da nađu način da razgovaraju. Zato želim da budem deo tog procesa. Ne kao čovek koji misli da ima sve odgovore. Već kao čovek koji zna koliko znači kada se različiti ljudi nađu za istim stolom. Ja sam kroz život gradio kompanije. Gradio sam fabrike. Gradio sam poslovne veze. Gradio sam mostove između ljudi i zemalja. Danas želim da svoje iskustvo stavim u službu jedne mnogo veće ideje: da ponovo gradimo mostove među ljudima u Srbiji.
Jer ekonomija bez mira nema budućnost. Politika bez dijaloga nema stabilnost. A društvo bez međusobnog poštovanja nema zajedničku budućnost. Zato je moja poruka jednostavna: ne vraćajmo Srbiju u prošlost; ne ostavljajmo Srbiju zarobljenu u sukobima; gradimo Srbiju budućnosti.
Srbiju u kojoj će student moći da kritikuje vlast. Srbiju u kojoj će čovek moći da podržava vlast. Srbiju u kojoj će privrednik moći da radi. Srbiju u kojoj će mladi moći da ostanu. Srbiju u kojoj će različitost biti snaga, a ne razlog za sukob. I Srbiju u kojoj ćemo, kada se ne slažemo, sesti za sto umesto da jedni drugima zatvaramo vrata.
Jer mostovi se ne grade zato što se ljudi slažu u svemu. Mostovi se grade zato što ljudi žele da ostanu povezani.
Verujem da Srbija, uprkos svim razlikama, ima mnogo više toga što je povezuje nego što je deli.
Stavovi izneseni u ovom članku predstavljaju lične stavove autora i ne odražavaju nužno zvanične stavove IFIMES-a.
Ljubljana/Beograd, 7.oktobar 2026
[1] IFIMES - Međunarodni institut za bliskoistočne i balkanske studije sa sjedištem u Ljubljani, Slovenija, ima specijalni savetodavni status pri Ekonomsko-socijalnom veću ECOSOC/UN, New York, od 2018.godine i izdavač je međunarodne naučne revije „European Perspectives“, link: https://www.europeanperspectives.org/en
