DOGAĐANJA U IRANU I OKO NJEGA

Međunarodni institut za bliskoistočne i balkanske studije (IFIMES) iz Ljubljane, specijalno za 1.program Radija Slovenija i spoljno političku emisiju »Spoljno politički feljton«, koja je emitovana 16.juna 2003 u 18.20 časova, analizirao je

IRANSKI UNUTRAŠNJI ODNOSI

Političke promene, koje su obuhvatile regiju Bliskog istoka, sasvim sigurno su gurnule u senku unutrašnje političku situaciju, sa tendencijom zaoštravanja odnosa između konzervativaca i reformista, koji traju još od dolaska reformista na vlast 1997. godine. Očigledno odbijanje Saveta za nadzor ustava, koji je pod potpunim nadzorom konzervativaca, da potvrdi zakon o proširenju ovlašćenja predsednika države Hatamija, te odnose još dodatno zaoštrava. Reformisti su odgovorili, da bi bilo najbolje, kada bi o svim gorućim pitanjima, među koja spada i budućnost odnosa Vašingtona i Teherana, odlučio narod na referendumu.Poznavaoci situacije često su mišljenja, da Iran »ugrožavaju« kako demokratske reforme, tako i američka destabilizacija države, koja bi dovela do pada režima po iračkom ili sličnom scenariju.
Peticija 130 parlamentarnih poslanika vrhovnom verskom vodji Aliju Hamneiju, odraz je straha reformista za sudbinu države.U peticiji su zahtevali od samog vrha države smanjivanje uticaja konzervativaca i upozorili, da je američka opasnost sve bliža Iranu, koji je se našao opkoljen sa svih strana. Na kraju peticije reformisti predlažu, da strateški interesi države prevladaju ideološke vrednosti islamske revolucije. Hamneijev odgovor je bio veoma oštar, jer je zapretio uklanjanjem svakoga, ko bude promovisao američku politiku i naglasio, da odbijanje razgovora sa SAD proizilazi iz preciznog analiziranja događaja i iskustva ostalih država, kao i da to nije kratkovida politika, kao što su napisali poslanici u svojoj peticiji.
Vašington se isto tako oštro odazvao, administracija je odlučila, da zaustavi sve tajne razgovore sa Iranom i naglasila, da će proučiti sledeće korake na relaciji Bela kuća, Pentagon i Stejt Dipartment, među kojima su i planovi za rušenje režima narodnim otporom.
Američka reakcija dolazi upravo u vreme istorijske posete iranskog predsednika Hatamija Libanu, koji je posetio, da bi se prihvatio rešavanja pitanja Hezbolaha, aktivnog u južnom Libanu. Upravo je Hezbolah maja 2000. prisilio Izrael na povlačenje iz okupiranog južnog Libana. Višečasovni sastanak Hatamija i vođe Hezbolaha, šeika Hasana Nasrulaha, nije dao željene rezultate. Razlog je u tome, da Hatami uopšte nema uticaja na šiitsku stranku, koja se finansira iz različitih fondova iranske verske hierarhije. Njeno naoružavanje se odvija preko tajnih kanala paravojne milicije Pasdarana (čuvara islamske revolucije), koja je pod uticajem vrhovnog verskog vođe Hamneija, a ne predsednika države. Posle pretnji američkog podpredsednika Dika Čejnija, da će Iran biti kažnjen na osnovu nove Bušove doktrine preventivnog udara. Američki predsednik je 1. juna 2003. na vojnoj akademiji Vest Point, polaznicima detaljnije objasnio značaj doktrine za obračun sa državama, koje žele da proizvode hemijsko ili nuklearno naoružanje. Posle tih izjava su Pasdarani odmah preduzeli niz akcija, kako ne bi sve usmerili na put bez povratka. Tako su zaustavili obuku treće generacije 30 pilota Hezbolaha i Džihada. Ti piloti su se obučavali na avionima bez motora (CAIT), pogodnim za izvođenje samoubilačkih napada na Izrael. Pasdarani u Libanu su istovremeno povukli rakete raad i šahabab iz južnog područja Marjal Eun.
Potezi Pasdarana dokazuju, da konzervativci ne žele da pređu crvenu crtu američke tolerancije u (ne)postojećim odnosima. Time žele da dokažu SAD, da samo oni mogu da odlučuju o ratu i miru, a ne reformisti.
Politički analitičari su mišljenja, da unutar konzervativaca postoje dva tabora, ekstremisti i neokonzervativci pod vođstvom Hašemija Rafsandžanija, koji nadziru Pasdarane. Neokonzervativci žele da sami urede odnose sa SAD u nekakvom zajedničkom paketu. U skladu sa tim dogovorom, verovatno bi SAD priznale Iranu status regionalne sile, koja bi imala konstruktivnu ulogu u regiji, a kao nadoknadu za to, od SAD zahtevaju nemešanje u iranska unutrašnja pitanja. Dakle, doslovno rade po sistemu orjentalnog bazara, na kome bi se baš oko svega cenjkalo.
Po mišljenju medjunarodne kompanije Minas Asos. Ko. sa sedištem u Londonu, konzervativci bi radije prihvatili američke uslove, koji se tiču Hezbolaha, Alkaide i nuklearnog programa, nego da se predaju reformistima. Tu poruku neokonzervativaca je preneo Mosen Razae (bivši komandant Pasdarana), sadašnji sekretar saveta za nadzor ustava (kojim predsedava Rafsandžani) na akademskoj konferenciji u Atini.


IRANSKI NUKLEARNI PROGRAM

Spor oko iranskog nuklearnog programa proizilazi iz nedostatka transparentnosti u vezi sa tim osetljivim programom izmedju Irana i Rusije na jednoj strani i SAD i medjunarodne agencije za nuklearnu energiju IAEA na drugoj strani. Iran sada ima tri manja primitivna nuklearna reaktora u Isfahanu, Natanzu i Araku, kao i veliki reaktor Bušer na jugu države. Iran je veoma bogat uranovom rudom i ima njena velika nalazišta u blizini Jazda. Strah Zapada i Izraela je tako možda opravdan, iranska netransparentnost nuklearnog programa podseća na primere Indije i Pakistana, koji su se u vreme hladnog rata uz pomoć Rusije (SSSR) i Kine pridružili nuklarnom klubu.
Zabrinutost Zapada proizilazi iz činjenice, da nuklearno oružje u nedemokratskim državama, u kojima građani (parlament) nemaju pravo odlučivanja i nadzora, može doći u ruke terorističkih organizacija ili u najboljem slučaju u ruke država, koje podržavaju terorizam i koje su spremne da iznuđuju Zapad čangrljanjem tim oružjem.
Spor Irana i IAEA proizilazi iz nekooperativnosti Teherana u pogledu nenajavljenih poseta nuklearnih objekata i potpisa dodatnog aneksa sporazumu o neširenju nuklearnog oružja, koji sadrži dodatne garancije, da upotrebljeno gorivo neće preraditi u tzv. nuklearni lanac. IAEA je zabrinuta zbog događaja u reaktoru u Bušeru, u kome se nalazi 120 ruskih stučnjaka i još toliko iranskih. Iranci imaju visoko ospobljene stručnjake za nuklearnu energiju i upravo oni sami su izgradili pomenute manje reaktore u Isfahanu, Natanzu i Araku, koji su otvoreni za posete inspektora međunarodne agencije. Ostaju otvorena pitanja, šta Iran sakriva u Bušeru, odakle dolazi strah pred nenajavljenim posetama IAEA, da li zaista nešto sakriva ili je sve to deo rata živcima izmedju SAD i Irana?


RUSKA POLITIKA PREMA IRANU

Spor sa iranskim nuklearnim programom, dodatno otežavaju suprotne izjave ruskih političara. 10.marta 2003. kada je se celi svet bavio iračkom krizom, potpredsednik iranske agencije za nuklearnu energiju Asadulah Sabori potvrdio je, da je Iran dobio 80 tona ruskog urana. Isti dan predstavnik za štampu iranskog ministarstva spoljnih poslova Hamed Reza Asefi negirao je te tvrdnje. Sledeći dan je ruski ministar odbrane Sergej Ivanov potvrdio tvrdnje Saborija. Isti dan je predstavnik ruskog ministarstva spoljnih poslova opovrgao te tvrdnje i naveo da se gorivo nalazi u Novosibirsku u Sibiru.
Kontradiktornost u izjavama ruskih političara, ne bi bila zabrinjavajuća, da u sve to nije umešan vrh ruske države. Predsednik Putin po tom pitanju doslovno je nešto obećao, dok u ministarstvu spoljnih poslova izjavljuju suprotno. Na vrhu G8 u francuskom Evianu, premijer Bler je izjavio (5. juna 2003.), da je se predsednik Putin obavezao, da neće predati Iranu nuklearno gorivo sve dok Iran ne potpiše dodatni protokol sa IAEA. Isti dan je predstavnik za štampu ruskog ministarstva spoljnih poslova Jakovenko izjavio, da potpis tih aneksa nije u vezi sa nuklearnom saradnjom sa Rusijom.
Da li Iran ima ili nema nuklearnu tehnologiju, objasnio je zamenik ruskog ministra spoljnih poslova zaduženog za odnose sa Iranom Georgij Mamidov, koji je rekao, da Rusija ima potpuno drugačiji stav od SAD, prema Iranu. »Amerikanci žele da izoluju Iran, mi želimo da sarađujemo sa njim i Rusija želi, da Iran što pre potpiše dodatni aneks, iako to nije uslov za saradnju«, izjavio je Mamidov. Izjava Mamidova je bila oštra reakcija na izjavu Džona Boltona, pomoćnika američkog državnog podsekretara za razoružavanje, koji je zapretio, da će SAD kazniti države, koje žele da se nuklearno naoružaju, ne samo sankcijama već preventivnim vojnim napadima. Posle tih izjava, može se smatrati, da je napad na Bejrut verovatan.Izraelski ministar spoljnih poslova Silvan Šalom je posetio Moskvu i verovatno neposredno upozorio Ruse, da bi Izrael mogao da deluje jednostrano. To bi moglo biti nešto slično onome što se desilo 1981. godine, kada su izraelski političari neposredno obavestili Francusku, koja je izgradila nuklearni reaktor u Tvaiti. Nekoliko meseci kasnije, izraelski avioni su (juna 1981. godine) napali sporni reaktor.


IRANSKA POLITIKA PREMA IRAKU

Iran se do poslednjeg minuta suprotstavljao američkoj intervenciji u Iraku, ne zbog simpatija prema režimu Sadama Huseina, već zbog brige za sopstvenu sudbinu. Zabrinutost Irana je dosta realna. SAD naime ne žele nekooperativan režim u središtu strateški važne regije, koju su osvojili ili politički (Kaspijski bazen, Zakavkazje) ili vojno (Avganistan, Irak). Iran je pod tim pretnjama smanjio svoj uticaj na vodeću šiitsku opozicijsku sranku SCIRI (Vrhovni savet islamske revolucije u Iraku) sa sedištem u Teheranu, koju vodi Ajatolah Alhakim, koji se u Irak vratio posle 20 godina izgnanstva. Dokaz tog smanjenog iranskog uticaja vidimo u poslušnosti njihovih vođa u Iraku, po pitanju oblikovanja prelazne vlade, pod vođstvom američkog civilnog upravnika, ambasadora Pola Bremera.
Neočekivanu kooperativnost su pokazali i kada je vojno krilo SCIRI, zvano korpus Badr, počelo da predaje svoje naoružanje (na osnovu Bremerove uredbe o razoružavanju svih iračkih političkih grupacija, izuzev kurdskih jedinica, koje broje 100.000 vojnika i imaju posle dolaska Amerikanaca savremeno naoružanje). Upravo u Kirkuku na kurdskom severu, Amerikanci osposobljavaju bivšu drugu najveću kasarnu republikanske garde (Kalid ben Alvalid), sastavljenu od kompleksa kasarni i tri aerodroma u neposrednoj blizini grada i naftnih nalazišta.
U toj bazi se sada nalaze (američke) jedinice 101. i 4. pešačke divizije i sedište 173. brigade. Poslednjih dana su se im pridružile i jedinice za specijalne operacije, zvane DELTA. Po svoj verovatnoći SAD će premestiti u Kirkuk svu opremu, uključujući i nuklearno naoružanje iz turske baze Incirlik, koja je ujedno i baza NATO-a. Baza u Kirkuku biće druga najveća baza u severnom zalivu, čime Amerikanci žele da dokažu, da nikako neće da budu »taoci turskog parlamenta i saveta NATO«.
Drugi važan razlog za izbor Kirkuka, je blizina kriznih žarišta u regiji. Kirkuk je udaljen (vazdušnim putem) od Irana 100 km, 750 km od Bušera, od Sirije 200 km i od Turske 150 km.
Prema mišljenju analitičara Medjunarodnog instituta IFIMES, šiitska opozicija nije u stanju da minira američke planove u Iraku. Sve šiitske aktivnosti biće usmerene na malobrojne i povremene demonstracije. Amerikanci se već dogovaraju sa nekim šiitskim vođama, koji nisu pod iranskim uticajem, tu mislimo na HAWZA (versku školu) ajatolaha Sadra i liberalnog Koaea sa sedištem u Londonu. Amerikancima je u interesu da zadrže dobre odnose sa šiitskim univerzitetom Havzo Sadra, koji još nije politički organizovan i ima tesne kontakte sa šiitskom opozicijom, koja broji 4 miliona pripadnika, u istočnoj provinciji Damam u Saudijskoj Arabiji.
Iranske vođe su već analizirale namere SAD i svesni su toga, da opasnost destabilizacije države može da dođe samo po kurdskoj liniji. Američki političari su se više puta sreli iračkom Kurdistanu, sa kurdskim vođama iz Irana. Kod njih je bio i poznati kurdolog i bivši američki ambasador u Hrvatskoj Piter Golbrajt, jula 2002. Iran tako želi da što pre uredi položaj 8 miliona Kurda, da ti ne bi postali oružje u rukama Amerikanaca.
Husein Jazdanbna, sekretar revolucionarne unije iranskog Kurdistana, potrdio je postojanje neposrednih kontakata sa iranskom vladom, uz prisutnost iračko-kurdskih političara. Istorija pregovora između islamske republike Iran i kurdske opozicije bila je krvava. Godine 1989., u vreme tajnih razgovora u Beču, ubijen je predsednik KDP-a Irana dr. Abdulrahman Kasemlo (ubila ga je iranska agentura), da ne pominjemo aferu Mikonoš u Berlinu, zbog koje su države EU prekinule diplomatske odnose sa Iranom.
Prema mišljenju Medjunarodnog instituta IFIMES, kurdska opozicija u Iranu nije u stanju da destabilizuje iranski sistem. To mogu da urade irački Kurdi, koji su faktički samostalni i tesno sarađuju sa Amerikancima. Druga potencijalna opasnost za irački režim dolazi iz levičarske organizacije Mudžahidi Kalk, koja ima svoja uporišta u Iraku od 1981. godine. SAD su tu organizaciju uvrstile na spisak terorističkih organizacija, zbog njene povezanosti sa režimom Sadama Huseina i manjih povremenih terorističkih akcija. To se dešavalo još u vreme Klintonove administracije, koja je želela da otvori kanale za dijalog sa Teheranom.
Pripadnici organizacije Mudžahidi Kalk su bili posle pada Bagdada razoružani i nalaze se pod američkim nazorom u Dijali, 60 km od iranske granice.


AMERIČKA POLITIKA PREMA IRANU

U američkoj administraciji postoje tri tabora:
Prvi tabor je za suživot sa Iranom. Pristalice polaze od činjenice, da je Iran već sarađivao sa SAD u operacijama u Avganistanu i Iraku. Iranska mornarica je otkrila i uništila iračke pokušaje samoubilačkih napada na američke brodove u zalivu. Tu računamo i na spremnost Irana da preda navodne članove Alkaide, koji su pobegli iz Avganistana u Iran. Iran je zauzeo neutralan stav tokom zajedničke američko-kurdske operacije od 22. do 25. marta 2003. protiv kurdskog odeljenja Alkaide, zvane Ansarul Islam, neposredno na iranskoj granici. Pristalice tog tabora predlažu, da Iran potpiše aneks medjunarodnom sporazumu o neširenju nuklearnog oružja i da se administracija ponaša po formuli Klintonove administracije sa Severnom Korejom 1995. godine. Paralelno bi Irancima obrazložili, kako je nuklearna bomba skupa investicija i da takvoj investiciji logično slede sankcije i izolacija i da je ta bomba u poredjenju sa izraelskom vojno- nuklearnom nadmoćnošću zanemarljiva. Pristalice tog tabora dolaze iz Stejt Dipartmenta i što je veoma zanimljivo iz CIA-e.
Drugi tabor je za zamrzavanje stanja u tom za SAD osetljivom času, jer je američka diplomatija zauzeta Avganistanom, Irakom, Palestincima itd. Podržavaju stalne diplomatske pritiske i sankcije za preduzeća, koja snabdevaju Iran nuklearnom tehnologijom, poslednje sankcionisano je bilo kinesko preduzeće Norinko. Pristalice tog tabora su predsednik Buš i savetnica za nacionalnu bezbednost Kondoliza Rajs.
Treći tabor je za konfrontaciju, zauzima se za brzi napad na reaktor u Bušeru i tek posle uništenja iranske nuklearne karte bi se prema njihovom mišljenju mogli započeti pregovori o svim osetljivim pitanjima između država. Pristalic tog tabora su podpredsednik Dik Čejni i bliski saradnici ministra Ramsfelda iz Pentagona. Tabor vodi Majkl Rubin iz Amerikan Enterprajz Institjut, jedan od ideoloških vođa neokonzervativaca u američkoj administraciji. Rubin vodi odeljenje posebnih planova za Iran u američkom Pentagonu, uprkos protivljenju CIA i Stejt Dipartmenta.To odeljenje je nešto slično odeljenju »Fjučr of Irak«, koji je bio osnovan i delovao je pre napada na Irak. Odeljenje već sarađuje čak sa Mudžahidima uprkos tome da su bili uvršćeni na američki spisak terorističkih organizacija. Majkl Rubin je sarađivao na konferenciji za štampu Mudžahida krajem maja u Vašingtonu. Na toj konferenciji bio je prisutan i vođa mudžahida u Evropi Pervez Kazal. Konferencija je bila organizovana uprkos oštrom protivljenju američkog pravosudnog ministarstva, jer ne postoji pravna osnova po kojoj teroristička organizacija može da organizuje javne nastupe i to čak u SAD.

Administracija će odlučiti o odgovarajućoj politici prema Iranu narednih nedelja. Verovatno će prvi utisci o toj politici biti poznatiji posle 16. juna, posle izveštaja Mohameda Elbaradeja Savetu bezbednosti UN-a. Prema mišljenju medjunarodnog instituta IFIMES treći tabor, u kome su Ramsfeld, Volfovic i Rubin, ima više mogućnosti i moći, da prisili predsednika u donošenju njihovih predloga.Ukoliko zanemarimo činjenicu da se približavaju predsednički izbori i da taj tabor nadziru dva najuticajnija lobija u SAD – lobi vojne industrije i jevrejski lobi.